17:1 Daha mi nestaje, gasnu moji dani i za mene veж se skupljaju grobari.

17:2 Rugaиi su evo mene dohvatili, od uvreda oka sklopiti ne mogu.

17:3 Stoga me zaљtiti i budi mi jamcem kad mi nitko u dlan neжe da udari.

17:4 Jer, srca si njina liљio razuma i dopustiti im neжeљ da opstanu.

17:5 K'o taj љto imanje dijeli drugovima, a djeci njegovoj dotle oиi gasnu,

17:6 narodima svim sam na ruglo postao, onaj kom u lice svatko pljunut' moћe.

17:7 Od tuge vid mi se muti u oиima, poput sjene moji udovi postaju.

17:8 Zaиudit жe se zbog toga pravednici, na bezboћnika жe planuti иestiti;

17:9 neporoиni жe na svom ustrajat' putu, иovjek иistih ruku ojaиat жe joљ viљe.

17:10 Hajde, svi vi, neжete li opet poиet', tУa meрu vama ja mudra ne nalazim!

17:11 Minuli su dani, propale zamisli, ћelje srca moga izjalovile se.

17:12 'U noжi najcrnjoj, dan se pribliћava; blizu je veж svjetlo љto tminu izgoni.'

17:13 A meni je nada otiжi u Љeol i prostrijeti sebi leћaj u mrklini.

17:14 Dovikujem grobu: 'Oиe moj roрeni!' a crve pozdravljam: 'Mati moja, sestro!'

17:15 Ali gdje za mene ima joљte nade? Sreжu moju tko жe ikada vidjeti?